Добро место за почетак је променљив образац производње и потрошње хране у индустријској Европи. Традиционално су земље волеле да буду самодовољне у храни. Али у Британији у деветнаестом веку, самодовољност у храни значило је ниже животне стандарде и социјални сукоб. Зашто је то било тако?
Раст становништва из касног осамнаестог века повећао је потражњу за зрнама хране у Британији. Како су се урбанистички центри проширили, а индустрија је порасла, потражња за пољопривредним производима порасла је, гурајући цене житарица хране. Под притиском слетних група, Влада је такође ограничила увоз кукуруза. Закони који омогућавају влади да то учини, обично су познати као “закони за кукуруз”. Незадовољни високим ценама хране, индустријалстстстстнима и становницима урбанисти присилили су укидање закона о кукуруз.
Након што су закони у кукурузну закони, храна се може увести у Британију јефтиније него што се могло произвести у земљи. Британска пољопривреда се није могла да се такмичи са увозом. Огромна подручја земљишта су сада остала необрађена, а хиљаде мушкараца и жена је избацило на посао. Они су се облачили у градове или мигрирали у иностранство.
Како су цене хране пале, потрошња у Британији је порасла. Од средине деветнаестог века бржи индустријски раст у Британији такође је довео до већих прихода, а самим тим и више увоза хране. Око света – у источној Европи, Русија, Америка и Аустралија – Земљиште су очишћене и производња хране се проширила на испуњавање британске потражње.
Није било довољно само да се очисти земље за пољопривреду. Железнице су биле потребне за повезивање пољопривредних региона на луке. Нови луке су морали да буду изграђени и стари се прошириле да би их испоручили нови терет. Људи су се морали населити на земљи да их доведу у култивацију. То је значило грађевинске домове и насеља. Све ове активности заузврат је потребна капитал и рад. Капитал је прошао из финансијских центара као што је Лондон. Потражња за радом на местима где је рад био у кратком доводу – као у Америци и Аустралији – довели су до више миграција.
Скоро 50 милиона људи емигрирало је из Европе у Америку и Аустралију у деветнаестом веку. Широм света се процењује да је око 150 милиона напустило своје домове, прешле океане и огромне удаљености над земљом у потрази за бољом будућношћу.
Дакле, до 1890. године, глобална пољопривредна економија имала је облик, праћено сложеним променама узорака рада, токовима капитала, екологије и технолошке хране више није дошло из оближњег села или града, већ од хиљада миља. Није га нарасла због свог сопственог земљишта, већ од стране пољопривредног радника, можда је недавно стигла, који је сада радио на великој фарми која је пре генерације највероватније била шума. Превезена је железницом, изграђена у тој сврси, а бродовима који су у тих деценија све више смештени од стране ниско плаћених радника из јужне Европе, Азије, Африке и Кариба.
Неке ове драматичне промене, мада на мањем обиму, догодиле су се ближе кући у Западној Пуњабу. Овде је британска индијска влада изградила мрежу канали за наводњавање да би трансформисала полу-пустинтетско отпада у плодно пољопривредно земљиште које би могле расти пшеницу и памук за извоз. Каналне колоније, као што су позване области наводњане новим каналима, решили су сељаци из других делова Пуњаба.
Наравно, храна је само пример. Слична прича може се рећи за памук, који се култивација проширила широм света да би хтјела британске текстилне млинове. Или гума. Заиста, тако брзо је дала регионална специјализација у производњи роба, да се између 1820. и 1914. године процјењује да је светска трговина множила 25 до 40 пута. Скоро 60 одсто ове трговине чинило је “примарне производе” – односно пољопривредне производе, као што су пшеница и памук и минерали попут угља.
Language: Serbian