Многи су мислили да је дала недостатке и растући отпорност на вишенамјенским пројектима, систем за жетву воде била је одржива алтернатива, и социјално и економично и еколошка. У древној Индији, заједно са софистицираним хидрауличним структурама, постојала је изванредна традиција система за бебрење воде. Људи су имали дубинско знање о кандидатурама кише и типовима тла и развијене широке технике за жетву кишнице, подземне воде, речне воде и водене воде у складу са локалним еколошким условима и њиховим потребама за водом и њиховим потребама за водом У брдима и планинским регионима, људи су изградили диверзијске канале попут “Гуелс” или “Кулс” Западне Хималаје за пољопривреду. ‘Кросна кожа која берба кишнице обично се практикује за чување воде за пиће, посебно у Рајастхану. У поплавним равницама Бенгала, људи су развили канале за уводљиви наводљиви наводњавање њихових поља. У сушним и полу-сушним регионима, пољопривредна поља су претворена у складишне структуре за дишне хране које су омогућиле води да стоји и навлажи тло попут “Кхадина” у Јаисалмер и Јохадс “у другим деловима Рајастхана.
У полу-сушним и сушним регионима Рајастхана, посебно у Биканер, Пхалоди и Бармери, скоро све куће традиционално су имале подземне резервоаре или танкане за чување воде за пиће. Тенкови би могли бити толико велики као и велика соба; Једно домаћинство у Пхалоди имало је резервоар који је био дубок 6,1 метар, дугачак 4,27 метара и ширине 2,44 метра. Танкас је био део добро развијене кровне системе за жетву кишнице и изграђен је унутар главне куће или дворишта. Били су повезани са нагнутим крововима кућа кроз цев. Киша пада на крововима путовала би низ цев и сачувана у овим подземним “танканим”. Прва чаролија кише обично се није прикупљала јер би то очистило кровове и цеви.
Тада је сакупљена кишни вода из наредних пљускова. Кишница се може сачувати у танкама док следеће кише не учине изузетно поуздан извор воде за пиће када се пресуше сви други извори. Посебно у љетама. Раинтер, или Палар Пани, како се обично назива у овим деловима, сматра се најчишћем обликом природне воде. Многе куће изграђене су подземне собе поред ‘Танка’ да би победиле летњу топлоту јер би собу била цоол.
Данас је у западном Рајасттану нажалост пракса жетве на крову за кишницу на паду, јер је доста пута доступан због вишегодишњег канала Индира Гандхија, мада неке куће и даље одржавају тенка, јер не воле укус воде за славину.
Срећом, у многим деловима руралне и урбане Индије, на крову за берба кишнице, успешно се прилагођава и чува воду. У Гендатуру, даљински назад село у Мисуру, Карнатаки, сељани су инсталирали, у крову свог домаћинства, систем за жетву кишнице како би задовољили њихове потребе за водом. Скоро 200 домаћинстава је поставило овај систем, а село је заслужило ретку разликовање да је богата кишом. Погледајте Сл. 3.6 За боље разумевање система за жетву на крову која се овде прилагођава. Гендатур добија годишње падавине од 1.000 мм, а са 80 одсто ефикасности наплате и од око 10 пуништа, свака кућа може прикупити и користити око 50.000 литара воде годишње. Од 200 кућа нето количина кишнице убране годишње износи 1,00,000 литара.
Language: Serbian